Tekst u nastavku, preuzet sa portala Drvotehnika.info, portal drvne industrije profesora Šumarskog fakulteta u penziji prof. dr sci Zagorke Tomić, jasno ukazuje na odnos vlasti iz svih perioda posle 2. svetskog rata, prema šumarskoj nauci. Šumarska struka u Srbiji nije problem, već donosioci odluka koji su uvek imali drugačiji pogled na šume i njihovu ulogu.
“Šumarstvo u Srbiji je još uvek privredna grana sa izuzetkom kratkog perioda (2000. do 2003.) kada je bilo u sklopu ministarstva za ekologiju, kao jedan od važnih prirodnih resursa. Takođe, šumarska praksa se uglavnom svodi na dozvoljenu (i nedozvoljenu) eksploataciju drvne mase, koje na raspolaganju ima sve manje.
Šumarska nauka spada u domen biotehničkih nauka, a njom se bave, osim Šumarskog fakulteta (jedinog u Srbiji) i dva specijalizovana instituta: Institut za šumarstvo u Beogradu i Institut za nizijsko šumarstvo i zaštitu životne sredine u Novom Sadu. Naučnih rezultata ima, ali praksa i državne institucije ih nažalost ne primenjuju.
Uništavanje najočuvanijih šumskih ekosistema započeto je u posleratnom periodu, 1945. godine, čistim sečama (najgorim vidom iskorišćavanja, koji uglavnom nije dozvoljen u savremenom gazdovanju šumama) i izvozom neprerađenog drveta (trupci, tj. cela stabla) u inostranstvo, da bi se dobio novac za obnovu uništene zemlje. Takođe, u blizini naselja, većina šuma je na sličan način uništena, a drvna masa iskorišćena kao ogrev. Drugi period, sa nešto manje tragičnim posledicama, dešavao se u toku intenzivnog razvoja drvne industrije, podizanjem brojnih fabrika za preradu drveta bez vođenja računa o tome da li u postojećem šumskom fondu ima dovoljnih količina sirovina za podmirenje potreba kapaciteta za preradu. Konačno, u poslednjim ratovima i haosu u periodu 1990. do 2000. godine uništene su mnoge pogranične šume, neke iz bezbednosnih razloga, a neke zbog bogaćenja lokalnih tajkuna. Osim toga, većina šuma, naročito u privatnom vlasništvu u brdsko-laninskom regionu iskrčena je zbog ekstenzivnog stočarstva (naročito jugoistočna Srbija), ili proširivanja poljoprivrednog zemljišta (Šumadija), koje je, posle iskorišćavanja plodnog šumskog zemljišta, ostalo u parlogu – zapuštenim i nekvalitetnim livadama, koje su podložne eroziji.
U periodu uspona privrede i industrijalizacije Jugoslavije šesdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, država je uvidela potrebu povećanja pošumljenosti Srbije, pa je ulagala velika sredstva za pošumljavanje goleti i degradiranih šuma i šikara. Tada su pošumljene velike površine u državnom vlasništvu (Deliblatski pesak, Ibarska klisura, Pešterska visoravan, Titov (sada Stepin) gaj, region Užica, a osnovani su zasadi – plantaže eurameričkih (kanadskih) topola u poloju većih reka i td. Tom prilikom su, zbog orijentacije na brzorastuće vrste stranog i domaćeg porekla, radi što bržeg dobijanja drvne mase, učinjene neke greške koje ni do danas nisu ispravljene: forsiranje stranih – uglavnom italijanskih klonova topola; unošenje američkih jasenova, umesto naših – poljskog u priobalnom području, belog u regionu bukovih šuma i crnog jasena na toplim i suvim staništima; očetinjavanje izdanačkih bukovih šuma sa očuvanim zemljištem unošenjem crnog bora, smrče i duglazije, koje dovodi do osiromašenja zemljišta i kasnije degradacije ekosistema; prvenstveno pošumljavanje četinarskim vrstama, iako smo mi region lišćarskih šuma, što je u kasnijem periodu olakšalo širenje požara (Deliblatska peščara, Ibarska klisura i drugo). Od lišćarskih vrsta uglavnom je korišćen bagrem (takođe severnoamerička vrsta), koji je dragocen kao pionir, ali na boljim staništima postaje vrlo agresivan, iscrpljujući zemljište i potiskujući autohtone vrste. Što se tiče privatnih šuma, one su uglavnom pretvorene u bagrenjare. U kasnijem periodu, pošumljavanje su od šumara preuzele goranske organizacije, ali ipak je funkcionisalo. Što se tiče obima pošumljavanja, dovoljna je ilustracija podatak iz JP Srbijašume da je od 1945. do 1990. godine pošumljeno oko 520.000 ha, a u narednih 30 godina (do kraja 2001.) svega 155.000 ha. Porazan je podatak iz istog izvora za period 2005. do 2009. godine, koji pokazuje ujednačen obim pšumljavanja (oko 1.600 ha) do 2008. godine, dok se od 2009. godine pošumljavanje drastično smanjuje na polovinu – svega 784 ha.
Da bi se izbegle sve greške u prethodnim periodima pošumljavanja, šumarska nauka je u poslednjih dvadesetak godina, pored mnogobrojnih naučnih radova vezanih za izbor vrsta za pošumljavanje u skladu sa stanišnim uslovima, izdala i dve monografije sa istom tematikom: jednu 1998. godine objavio je Centar za multidisciplinarne studije u Beogradu, u saradnji sa Šumarskim fakultetom, a drugu 2011. Institut za šumarstvo u Beogradu. U obe monografije naglašava se forsiranje domaćih autohtonih lišćarskih vrsta, a za ostvarenje toga neophodna je i preorijentacija rasadničke proizvodnje, koja još uvek nudi skoro isključivo četinare. Nažalost, nema nagoveštaja da praksa ima nameru da ove objavljene naučne rezultate počne da primenjuje.
Rad na multidisciplinarnim istraživanjima šumskih ekosistema počeo je na Katedri za ekologiju šuma Šumarskog fakulteta mnogo ranije – od sedamdesetih godina prošlog veka. Trajao je vrlo intenzivno oko 30 godina – sve do početka poslednjih ratova, kada su ukinuti odgovarajući projekti, a radovi svedeni na parcijalna i pojedinačna istraživanja na manjim površinama i u okviru magistarskih i master radova i doktorskih disertacija. Suština ovih radova bila je da se prekine sa inženjerskom – tehničkom praksom upravljanja šumama na osnovu procentualnog učešća drvenastih vrsta u sastojinama, njihovom prirastu i prinosu drvne mase.
Nagle i drastične promene globalne makroklime u poslednjih desetak godina izazvale su niz katastrofa u svetu. Za ovakve promene, za razliku od razvijenijih zemalja, Srbija se nije pripremala, što se pokazalo u poslednjim katastrofalnim poplavama. Tu ne možemo ništa da ispravimo, pošto za takvu vrstu priprema treba tridesetak godina – taman koliko mi zaostajemo za naprednom Evropom.
Ono što možemo, takođe dugoročno, je zaštita prirodnih ekosistema i zaustavljanje prekomernog i nekontrolisanog iskorišćavanja preostalih prirodnih resursa, među kojima šume zauzimaju važno mesto, zbog maksimalne produkcije organskih materija, smanjenja količine ugljendioksida i povećanja procenta kiseonika u atmosferi, ublažavanja mikroklimatskih ekstrema, smanjenja agresivnosti kišnih kapi pri dugotrajnim pljuskovima, zadržavanja padavinske vode u krunama i slivanjem niz debla, poboljšanja kvaliteta zemljišta postepenim raspadanjem lišća i stvaranjem kvalitetnog humusa i mnogim drugim korisnim funkcijama. Što se tiče regulacije vodotokova, naročito bujičnih, regulaciju treba početi u gornjim tokovima reka, što je mnogo efikasnije i jeftinije nego u donjim, gde se ugrožavaju mnogobrojna neselja, a mere su često bezuspešne.
Od kratkoročnih mera, koje bi ublažile katastrofalne posledice u budućnosti, moguće su sledeće:
Pošumljavanje, uz tehničko obezbeđenje objekata, u gornjim tokovima bujičnih slivova. Ovo bi mogli da izvedu za 2-5 godina šumari – ekolozi, bujičari i rasadničari, uz neophodno angažovanje dobrovoljnih radnih akcija kao neposrednih izvođača.
Osnivanje zaštitnih šumskih pojaseva (poljozaštitnih pojaseva) uz autoputeve i šire regionalne puteve u ravničarskom pojasu. Za ovu akciju, uz šumare, neophodna je saradnja građevinara putne mreže.
Evidentiranje i saniranje klizišta, što organi lokalne samouprave ne bi smeli da preduzimaju bez saradnje nauke – geologa i pedologa.
Konačno, nešto što zavisi samo od državne uprave: neophodno je potrebna apsolutna zabrana izgradnje građevinskih objekata na klizištima i u priobalju – ako je potrebno promeniti i zakonsku regulativu, ali u svakom slučaju je striktno poštovati. Već izgrađeni objekti u tim zonama ne smeju se legaliizovati.”
