U avgustu 1974. godine, CIA je izradila studiju o „klimatološkim istraživanjima koja se odnose na probleme bezbednosti“. Dijagnoza je bila dramatična. Upozoreno je na pojavu nove ere sa čudnim vremenskim prilikama, što će dovesti do političkih nemira i masovnih migracija (što će, zauzvrat, izazvati još više nemira). Naučnici su upozoravali na globalno zahlađenje kao i na zagrevanje. Ali smer u kom se kretao termometar nije bio njihov problem – to je bio politički uticaj. Znali su da je takozvano „malo ledeno doba“, niz hladnih udara između, otprilike, 1350. i 1850. godine, donelo ne samo sušu i glad, već i rat – pa tako i ove nove klimatske promene. „Klimatske promene su počele 1960. godine“, obaveštava nas prva stranica izveštaja, „ali niko, uključujući klimatologe, to nije prepoznao. Neuspesi sa usevima u Sovjetskom Savezu i Indiji početkom 1960 -ih pripisivali su se standardnim vremenskim neprilikama. SAD su otpremale žito u Indiju, a Sovjeti su ubijali stoku, „a premijer Nikita Hruščov je tiho svrgnut“. Ali, kako se navodi u izveštaju, svet je ignorisao ovo upozorenje, jer je svetsko stanovništvo nastavilo da raste i države su ulagale u energetiku, tehnologiju i medicinu. U međuvremenu, “čudne” promene vremena su se proširile obuhvatajući zapadnoafričke zemlje tik ispod Sahare. Ljudi u Mauritaniji, Senegalu, Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Čadu „postali su prve žrtve klimatskih promena“, tvrdi se u izveštaju, ali njihova patnja bila je prikrivena drugim borbama – ili bogatiji delovi sveta jednostavno nisu obraćali pažnja. Kako su se efekti klimatskih promena počeli širiti na druge delove sveta, početkom 1970 -ih su stigli izveštaji o sušama, propadanju useva i poplavama iz Burme, Pakistana, Severne Koreje, Kostarike, Hondurasa, Japana, Manile, Ekvadora, SSSR -a, Kine , Indije i SAD. Ali izgleda da je malo ljudi bilo spremno da vidi obrazac: „Naslovi iz celog sveta ispričali su priču koja još uvek nije u potpunosti shvaćena ili sa kojom nisu želeli da se suoče“, navodi se u izveštaju. Tvrdnja da niko nije obraćao pažnju nije bila sasvim tačna. Neki naučnici su već neko vreme pričali o tom pitanju. Bilo je to u novinama i na televiziji, čak je pomenuto i u govoru predsednika SAD Lindona Johnsona 1965. Nekoliko meseci pre objavljivanja izveštaja CIA -e, američki državni sekretar Henri Kissinger obratio se UN -u u govoru o primeni nauke na „probleme koje je nauka pomogla stvoriti“, uključujući njegovu zabrinutost da su najsiromašnijim nacijama sada pretile „klimatske promene u monsunskom pojasu i možda u celom svetu“. Sredinom 1970-ih, najveća naftna kompanija na svetu, Exxon, počela je da se pita da li će klimatske promene konačno stići na politički dnevni red i početi da se petljaju sa njihovim poslovnim modelom. Možda je to bila referenca u Kisindžerovom govoru ili nastup Stivena Šnajdera, mladog naučnika klimatologa u emisiji Tonight Show. Ili se možda samo 2000. godina – tačka nakon koje su naučnici upozorili da će stvari početi da se menjaju – nije činila tako dalekom. Borba malobrojnih osvešćenih naučnika sa interesima korporacija, svojim konzervativnim ili potkupljenim kolegama i establišmentom u Americi dolazi pod lupu javnosti zahvaljujući Rafu Pomeransu, lobisti ekološkog pokreta “Prijatelji Zemlje” u Vašingtonu. Do njega je dospeo izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) iz 1978.godine u kome se pominje “efekat emisije staklene bašte” kao posledice korišćenja fosilnih goriva i kako će se i dalje korišćenje ovih goriva odraziti na atmosferu u sledećim decenijama. U potrazi za odgovorima došao je do kontakta sa visokorangiranim vojnim naučnikom Gordonom MekDonaldom, koji je u to vreme radio za vojsku na modifikaciji vremenskih pojava i istovremeno pripadao tajnoj grupi, kodni naziv Jason, koja je okupljala najpoznatije naučnike koji su direktno savetovali američki establišment. Njih dvojica su zajedno pokrenuli akademsku zajednicu Amerike da se ispitaju navodi tzv. Jasonovog izveštaja. Predsednikov savetnik za nauku, Frank Pres pozvao je bivšeg rukovodioca meteorološkog odeljenja na MIT-u Džula Čarnija da detaljno prouči izveštaj i izvede zaključke. Čarni je pozvao tim naučnika i zvaničnika, zajedno sa njihovim porodicama, u veliku vilu u Vuds Holu, na jugozapadnom ostrvu Kejp Kod. Čarneijev zadatak je bio okupiti naučnike klimatologe da provere Jasonov izveštaj, a pozvao je dva vodeća modelara klime da predstave rezultate svojih detaljnijih, bogatijih modela: James Hansen sa Instituta Goddard za svemirske studije na Univerzitetu Columbia u Njujorku, i Siukuro Manabe iz laboratorije za geofizičku dinamiku fluida u Princetonu. Dva modela nudila su vrlo slična predviđanja o kretanju klime. Na kraju je grupa naučnika sa sigurnošću mogla da zaključi da će se Zemlja zagrejati za oko 3C u narednom veku, plus ili minus 50% (to jest, videli bismo zagrevanje između 1,5C ili 4C). U svom izveštaju iz novembra 1979. godine časopis Science objavio je: „Predviđanja Gloomsdai -a nemaju greške.“ Jedna od najvećih naftnih kompanija u svetu Exxon je, sredinom 70.tih opremio jedan od svojih najvećih supertankera prilagođenim instrumentima za istraživanje okeana kako bi istražio navode o klimatskim promenama. Exxon je želeo da bude shvaćen ozbiljno kao kredibilan igrač, pa je angažovao vodeće naučnike i bio spreman da im obezbedi naučnu slobodu. Zaista, neki od poslova koje su obavili sa okeanografom Tarom Takahashijem kasnije će se koristiti u dokumentu iz 2009. godine u kojem se zaključuje da okeani apsorbuju samo 20% ugljen -dioksida emitovanog usled ljudskih aktivnosti. U oktobru 1982. na konferenciji o globalnom zagrevanju koju je finansirao Exxon rečeno je: „Malo ljudi sumnja da je svijet ušao u energetsku tranziciju, pitanje je samo koliko će se to brzo odvijati.“ Neposredno pre predsedničkih izbora u novembru 1980. godine, Nacionalna akademija nauka (NAS) osnovala je novi Odbor za procenu ugljen-dioksida koji će pratiti nastavak Čarneijevog izveštaja. Predsedavajući je bio Bill Nierenberg, jedan iz generacije naučnika koji je prošao i rat i kasniji procvat finansiranja nauke. Radio je za vladu i vojsku. Čak je bio i Jason, pripadnik tajne vladine grupe naučnika. Takođe je mrzeo ekološke pokrete, posebno po pitanju nuklearne energije. Na mnogo načina, on se činio kao savršena osoba da vodi reviziju koja će biti podnesena novom predsedniku Reaganu. Izveštaj je opisan sa dva prilično različita gledišta – pet poglavlja iz ugla naučnika koji su se složili da je globalno zagrevanje veliki problem, a zatim još dva iz ugla ekonomista koji su se usredsredili na neizvesnost koja je još uvek postojala u pogledu fizičkih uticaja, posebno posle 2000. godine , i još veća neizvesnost o tome kako će se to odraziti na ekonomiju. U uvodu izveštaja je unapred navedeno: „Naš stav je konzervativan: verujemo da postoji razlog za oprez, a ne za paniku.“ Na konferenciji za novinare, Roger Revelle, prvi naučnik koji je davne 1957. godine izvestio Kongres o klimatskoj krizi, rekao je novinarima da “upale žute, a ne crvene lampice”. Wall Street Journal je izvestio: „Panel vrhunskih naučnika ima neke savete za ljude zabrinute zbog zagrevanja zemaljske klime o kome se mnogo govori: ništa alarmantno.“ Gde su bili aktivisti u svemu ovome? Gde je bio taj veliki javni pokret za akciju protiv klimatskih promena za kojim su čeznuli aktivisti poput Pomeranca? Ekološke grupe su cvetale, kako u redovnim nevladinim organizacijama, tako i u radikalnijim grupama, ali su se fokusirale na druga ekološka pitanja, poput spasavanja kitova ili prašuma, ili borbu protiv izgradnje puteva. Tek 2000-ih smo videli pojavu grupa specifičnih za klimu. Ako ništa drugo, prvi zaista aktivni, eksplicitni borci za klimu bili su skeptici. Klimatski skepticizam star je koliko i sama nauka o klimi, a u ranim danima to je bio potpuno razuman stav. Normalno je da naučnici podignu obrve kada im se predstavi nešto novo. Naftna industrija je računala na ovaj prirodni naučni skepticizam i iskoristila ga. Ali, upravo kada je konsenzus o efektu staklene bašte počeo da jača, a skeptici su počeli da nestaju, 1980 -ih, došlo je do namernog, organizovanog napora da se ta prirodna sumnja pojača, proširi i iskoristi za odbacivanje i odvraćanje pažnje od upozorenja da se preduzmu mere u vezi sa klimatskim promenama. A to nije bila nauka, čak i ako je povremeno koristila naučnike – to je bio PR. To nije nužno značilo stvaranje lažne nauke. To su radili i ranije, sa zagađenjem vazduha 1940 -ih, a njihove PR kompanije su gušile vesti o vezama između duvana i raka. Izvršni direktori velikih naftnih kompanija sastali su se i složili se da izdvoje sredstva-za sada samo 100.000 dolara, ali će se povećati-za rad na klimatskoj politici, uspostavljajući vrlo legitimnu Globalnu koaliciju za klimu. Ubrzo su se grupe poput ove počele širiti-Informacioni savet za životnu sredinu, Koalicija Cooler Heads, Globalni projekat o klimatskim informacijama-i bilo koji glas sa mirisom nauke koji je izražavao skeptična gledišta je pojačan. Bill Nierenberg je tu bio poseban favorit. Kompanije su znale da je njihova najbolja strategija uključivanje u naučnu i političku debatu – tamo bi bili u najboljoj poziciji da potisnu neizvesnosti i dovedu u pitanje propise. Ponekad se kompanije za fosilna goriva i njihovi branioci nazivaju „anti-naukom“ što apsolutno nije tačno. Istina, oni se oslanjaju na nauku, i uvek su to radili – samo je strateški koriste. U istoriji klimatske krize nailazilo se na upozorenja iz 1950 -ih, 60 -ih i 70 -ih, razmišljanja o tome kako bi stvari mogle postati loše negde posle 2000. godine ako niko ne učini ništa u vezi sa fosilnim gorivima. Tada su još uvek imali nadu. Čitanje današnjih vesti deluje poražavajuće. Sada živimo u košmarima naših predaka, a nije moralo biti ovako. Ako želimo da raspodelimo krivicu, na redu bi trebali biti oni koji su namerno sejali sumnju. Oni koji su sejali sumnju manipulisali su prirodnim skepticizmom naučnika, ali su takođe koristili i druge resurse, pogoršavajući podele među generacijama, iskorišćavajući tendenciju naučne zajednice da izbegava dramu i upravljajući idejama o tome ko su legitimni politički partneri (npr. vlade) i koji to nisu bili (aktivisti). Naučnici koji rade na klimatskim promenama dovedeni su u neverovatno težak položaj. Trebalo im je dati vremena, stručne podrške i pristojan budžet da razmisle o višestrukim izazovima i transformacijama koji se dešavaju kada iz naučne zajednice izvadite sporni deo nauke i stavite je u javnu sferu. Trebalo je da im ta vlada pruži podršku, ali su im takođe trebali i čuvari u okviru naučne zajednice da im pomognu. Pa ipak, ako ništa drugo, mnogi od ovih naučnika su ismejani od strane njihovih kolega zbog govora u medijima i iznošenja različitog mišljenja. Kao građani 21. veka, nasledili smo svemoćni nered, ali smo takođe nasledili mnogo alata koji bi mogli pomoći nama i drugima da preživimo. Zvezda među ovim alatima – koja svetluca pored solarnih panela, toplotnih pumpi, sistema politike i grupa aktivista – je savremena klimatska nauka. Zaista nije bilo tako davno da su naši preci jednostavno gledali u vazduh i mislili da je to upravo to – razređen vazduh – a ne niz različitih hemikalija; hemikalije koje udišete ili izdišete, koje biste mogli zapaliti ili bi se mogli visoko nagomilati ili koje bi, tokom nekoliko vekova sagorevanja fosilnih goriva, imale efekat zagrevanja na Zemlji. Kada strah od klime počne da se hvata, vredi zapamtiti da imamo znanje koje nam nudi priliku da delujemo. izvor: TheGuardian
(Visited 12 times, 1 visits today)
Last modified: August 5, 2021
